Poezija Vesne Acevske obuhvata siroki krug interesovanja za svet. Pocev od obreda i simbolike geometrijskih formi, i paleolingvistickih artefekata, preko sumerskih, starogrckih i biblijskih mitova, istorijskih i legendarnih likova (Bruta, Cicerona, Marka Kraljevica), sve do obi-cnih i neobicnih bica, predmeta i elemenata: konja, riba, kamena, korala, sekire, amebe, tacke, vecernjace... Ona opeva i boje (crveno, zeleno, crno, belo), ali i filozofski topos nicega i necega, neizrecivi preliv neovdauitbocra i kada ona ima divinski, i kada ima dijabolicni preliv, zatim metafizicke teme beskraja, pocetka, smrti, beskraja praznine, nereda, usamljenosti, visestranosti," slozenosti i protivurecnosti sveta... Pesnicki diskurs Vesne Acevske temelji se na efektu postizanja neobicnosti u obicnom. Zato ona poseze za leksikoliziranim tropama koje reanimira i revidira u novom kontekstu, dajuci im novi smisao i kvalitet. U njenim pesmama, u ciklusu posvecenom jeziku (Rec i kljuc), iskazana su autoreferencijalna vidjenja pesnicke reci o reci (svetoj, zabranjenoj, poslednjoj, opakoj, novoj, zaboravljenoj cemernoj, tudjoj, pogresnoj, praznoj, lazljivoj, neizgovorenoj) i konacno, manifestuje se interesovanje za otkljucavanje reci i njihovog smisla svetu. Rec postaje ne samo predmet poetske vizije, nego i vizija, cak i misaoni i govorni subjekat koji opeva tu viziju. Brisuci prah svakodnevnog, nadnetog nad zivopisnim ikonopisom reci, nad idiomima u makedonskom jeziku, ona ponovo razotkriva skrivene slike reci, prizore mitske i arhetipske stvarnosti, bez kojih-je tesko shvatljiva morfologija ljudskog bica i ljudskog sveta. Brojne kolektivne i nesvesne predstave o recima, zasle u neke neuobicajene frazeologizovane sklopove, postavljene su u njima neuobicajenoj konstelaciji, pri cemu one dobijaju aktuelne i sveze semanticke dimenzije, boje i prelive, diskretno interdiskurzivno i intertekstualno markirane, jedan narociti tip rimejka jezicke i kulturne tradicije."