Zamislite ovakvu scenu: dve zene razgovaraju telefonom. Jednu zenu pisac poznaje. On zato moze da je opise. Drugu ne poznaje, ali od prve zene saznaje da ona postoji. Pisac je odmah, na pocetku, u dilemi: da li ce ispasti dobra prica bez glavnog junaka. Jer, upravo drugazena, koju pisac ne poznaje, glavni je junak ove price. Pisac zna, i on se tesi, da stvarnost u literaturi nije isto sto i stvarnost u zivotu. On takodje zna da stvarnost price moze da bude ubedljivija od stvarnosti zivota. Zato, vec sada, na pocetku, on moli citaoca da ne bude prestrog sto ce mu ovoga puta ponuditi pricu za koju citalac nece biti siguran da je u zivotu moguca. A sto da ne, tesi se pisac. On, naime, veruje da je moguci obrnut proces: kada zivot price nadvlada zivot stvarnosti