Po profesiji sam Visi inspektor za krvne delikte. Dolazim prvi na mesto zlocina, pronalazim dokaze, koji mi pomazu u razresenju surovih ubistava. Delujem vrlo hladno, profesionalno i psihicki jak. Ipak, pred nekim ubistvima ostanem bez reci, i pozelim da ih nikada nisam video. Pozelim, da sam obican covek, koji ide na posao, i ne zahteva nikakvo opterecenje dok ga uz osmeh obavlja. Kada se pocini ubistvo, to nije svest koja nas uzdize, gotovo je stanje ludila divlje pobesnele zivotinje. I dalje mislim, da svako ubistvo povlaci duge upozoravajuce znake, u onoga ko ce ga pociniti. Ali, ko bi dao da se to desi, i sebi i drugom? Niko Toliko smo zauzeti sobom, da ne vidimo setace oko nas mracnih pogleda, i jos mracnijih misli. Verujem da se ubica ne postaje slucajno, vec su to agresivne osobe, koje nasumicno, u raznim periodima zivota ispoljavaju odredjenu vrstu nasilja. To moze da bude mucenje zivotinja u ranom uzrastu, kasnije tuce sa teskim povredama. Ponekad se ne ispolji, samo iz pogleda oseti poseban strah od osobe. Verujem da u svima nama cuci potencijalni ubica, samo je pitanje, koliko smo sposobni da prevazidjemo to neljudsko ponasanje.